Facebook, CIA i privatnost na internetu.

Pre neki dan sam, "šetkajući" se po internetu, pa u okviru toga, i po facebooku, naišao na iskrene zabrinutosti ljudi povodom njihove privatnosti, odnosno povrede iste. Tako, pogledah par klipova na YouTube-u, razne komentare i tekstove osoba koje su ubeđene da upravo Facebook koristi CIA kako bi potajno špijunirala svoje i strane državljane. Malo sam razmišljao, o svemu onome što sam pročitao, poslušao i ... slatko se nasmejao. O čemu se radi? Pa, ovako... (Dalje)

Sajam automobila, pod uslovima krize...

 

Lamborghini Gallardo

 

Pre tri dana se završio i ovogodišnji sajam automobila u Novom Sadu. Kako već i inače idem svake godine, i ove godine sam išao, a imajući u vidu da sam jako slabo fotografisao išta ove godine, poneo sam i fotoaparat da barem nešto "uhvatim". Svakako, imao sam nešto materijala, ali što se sajma kao sajma tiče, ne mogu reći da sam bio oduševljen. U odnosu na prethodne godine, ove godine je sajam bio vidno manji, u upotrebi je bilo manje hala, ni ljudi nije bilo nešto mnogo, a od prezentiranih automobila, deo njih su čak i "povratnici", odnosno, već viđeni prošle godine, samo u novijem stanju sa eventualno nekim dodatkom ili čak ni sa tim. Kao i prošle godine, i ove godine je u samom srcu sajma, Master hali, bio izložen Lamborghini Gallardo koji je najviše zaokupljivao pažnju mlađih posetilaca sajma, tačnije tinejdžera.

Od proizvođača, spomenuću one koji su mi upali u oko, a tu su svakako "naš" Fiat, zatim Volkswagen, u čijem sam Touaregu i Tiguanu sedeo (a definitivno moram da priznam da je Touareg tenk, dok je Tiguan, iako klasifikovan kao terenac, poprilično skučen unutra i nezgodan za ući), Skoda, Toyota, Mazda, Peugeot, Opel, Mercedes itd. Takođe, bio sam malo razočaran kada nigde nisam pronašao Hondine automobile, a posebno novog Accorda, koji je, meni lično, jedan od boljih i lepših automobila koje bih definitivno posedovao pre svih ostalih.

Obilazak samog sajma nije trajao duže od sat i po vremena, ukoliko i to, a za to vreme smo, drugar sa kojim sam bio i ja, seli u par automobila, raspitali se o nekim cenama, pogledali neke specifikacije i fotografisali, pa nakon toga, pomalo ravnodušni, napustili sajamske hale.

Da ne bih dalje razglabao priču, pustiću vam par fotografija, da ne bude da sam zaboravio da fotografišem. Da, znam, napišem po jedan tekst na blogu svakih šest meseci. Jbg, valjda prosto nemam tu želju i volju :-). Uglavnom, pogledajte fotografije. (Dalje)

Odmor za dušu i telo

 Već neko vreme ne mogu da sastavim svoje misli kako treba. Neke uobičajene stvari su tu, ali mi razmišljanje baš i ne ide od ruke. Umrtvio sam se i ulenjio, a uzrok svega toga je što u prethodnom periodu nemam nikakvih posebnih dešavanja u mom životu. Leto je već pomalo na umaku, a i istrošila se lista aktivnosti koje sam imao u planu za ovo leto. Jedna od aktivnosti, između ostalog, je bio i odlazak na "letovanje" sa mojom neverovatno lepšom polovinom, s tim da smo mi, u nedostatku finansija, odlučili da odemo u, recimo, seoski turizam. Bili smo u mestu koje se zove Tekija, na planini Miroč u istočnom delu Srbije, nedaleko od Đerdapa. Možda nije more ili neka "fancy" planina, ali moram da priznam da mi je prijalo. Zaista mi je bilo dosta svega što se dešava u Novom Sadu i prepuna mi je glava bila gužve, buke, vrućine i žurbe. Želeo sam da nedelju dana odmorim telo i dušu, a sve to uz moju malenu. Provodeći vreme tamo, iskoristio sam priliku da malo fotografišem, mada je više fotografija otišlo na nas, a malo manje na prirodu i okolinu, ali sam zabeležio i par, nazovimo ih, "umetničkih" fotografija. (Dalji tekst sadrži 12 fotografija ukupne veličine 1,48 MB).

 

Sumrak u Tekiji

 (Dalje)

Prijatelji? Šta je to?

Ljudi su jedna sebična, bezobrazna grupacija koja sebi daje za pravo da radi kako hoće, šta joj se hoće, kad god hoće. Prijatelji u današnje vreme su postali samo oni koji će se javiti onda kada im nešto treba od vas i onda će se setiti da vas pitaju "kako si?". Posle toga ostaje samo gorak ukus u ustima do trenutka kada vam se ponovo neko javi sa nekom željom, uslugom, zahtevom. Nikome nije stalo do toga da se sa vama druži samo zato sto mu se druži. U današnje vreme kada je život brz i zahtevan, teško je pronaći vremena, ali nije teško poslati SMS, pozvati nekoga i jednostavno reći "Hej, samo sam želeo da te čujem jer se nismo dugo videli, ni čuli". Pravim prijateljima to ne bi trebao da bude problem. Međutim, u današnje vreme sve više nailazimo čak i na slučajeve gde zovete ljude, šaljete im poruke, a oni vam ni tad ne odgovore, a sve pod kasnijim izgovorima koji mi sve više zvuče na "Izvini, morao sam da mački ispraznim kutiju sa peskom". 

Ja ne smatram za sebe da sam savršena osoba, štaviše, smatram da sam svetlosnim godinama daleko od tako nečega, ali se zaista smatram pravim prijateljem. Svako od mojih prijatelja može da mi se javi u svako doba dana i noći ukoliko ima neki problem. Kad god sam mogao da pomognem, pomogao sam, kad god sam mogao da učinim, ucinio sam. Imao sam par trenutaka kada se nisam ponašao baš kao prijatelj, ali sam uvek težio tome da sve moje greške ispravim. Uz sve to, ja se danas nalazim u situaciji da se mene redovno sete dve osobe, moj najbolji drugar (kojeg znam otkako sam naučio da puzim kao beba) i moja devojka. Ostali "prijatelji" su takve osobe kojima ja moram da javim mesec dana unapred za moj rođendan i da su pozvani, kako mi se neko ne bi javio i rekao "E, znaš, iskrslo mi je nešto, ne mogu nikako da dođem". Postoji još po koja osoba koja je vredna pažnje, ne bih sad nabrajao, ali dosta njih su me zaista razočarali. Za neke prosto ne mogu da verujem da posle svog vremena koje smo proveli zajedno, oni ne umeju ni da se jave. Ne znam, iskreno ne znam. Prosto mi je teško da se pomirim sa situacijom i da jednostavno prihvatim stvari takve kakve su. Nikad nisam bio osoba koja je prihvatala sve stvari takve kakve jesu, bezuslovno. S druge strane, neke stvari jednostavno ne mogu da promenim. Ne mogu da prevaspitavam sve te moje "prijatelje" (uslovno rečeno prijatelje), to mogu samo oni sami da uvide, a koliko se meni čini, nešto im baš i ne ide. Nisam tužan, niti padam u depresiju, imam život, pristojan, ispunjen do određene mere, ne žalim se preterano, ali me neke stvari bodu u oko. 

Opet, sa druge strane, dolazim u situaciju da mi se desi nešto što je po meni nefer jer, kada drugi to rade meni, onda ide priča "Nemoj se ljutiti, STVARNO nisam mogao" i očekuju od mene da to progutam, a kada sam ja u zaista nezgodnim obavezama koje ne mogu tek tako da stavim pod tepih, onda dobijem rečenicu kako je moja korektnost totalna NULA! Eto dokle je došla cela ova priča, kada su ljudi postali kompletno bezobzirni do te mere da ih njihova sebičnost i egocentričnost kompletno vodi i da ne razmišljaju ni o čemu drugom sem o sebi. A zbog čega? Zbog beznačajnih, besmislenih stvari. Dobro... kome to znači... neka mu. Ja ne mogu više tako. Tačka.

Konačno ... panorama

Juče nisam bio miran. Dan je bio lep, ja već neko vreme ništa nisam fotkao i prosto sam morao da iskoristim priliku. Nažalost, uslovi i nisu bili baš najbolji pošto nisam ni krenuo na vreme, već sam izgubio svetlost, ali sam svejedno uspeo da napravim barem jednu panoramu. Ovo je moja prva panorama Novog Sada i inače. Za početak, i nije tako loše. Moglo je bolje, ali dobro. Biće još prilika, kada bude bolja svetlost, više vremena i boljeg podešavanja. Ovako, samo je bilo nabrzaka. U planu mi je da napravim još jednu panoramu kada padne noć, sa svetlima Novog Sada. Razmišljam da ovu fotografiju odnesem da mi se izradi, pitanje je samo koliko bi to koštalo. Mada, možda će biti još boljih fotografija. Ne znam šta bih još mogao napisati, iskreno, mozak mi baš i ne radi kako bi trebalo, bolestan sam, sa sve temperaturom, pa se ne osećam najbolje, niti najbistrije. Biće bolje. Samo malo upozorenje, fotografija je veličine 6822*834 piksela i teži oko 700kB, čisto da oni koji su na sporijem internetu znaju šta da očekuju. Stavo sam malu sličicu, pošto bi velika fotografija poremetila stranicu. Hope you'll like it.

 

Dodaj.rs

 

Gumene bombone ... njam

Eh ... kako da započnem tekst? Verujte mi da nemam pojma. Hajde, krenuću od najbanalnijeg. Danas je baš lep dan, zar ne? Verujem da smo svi željno dočekali otopljenje. Štaviše, ja sam se danas po gradskom prevozu kuvao (mada to baš i nisam želeo da dočekam sa otopljenjem).

Vratih se sa posla u stan i... nisam se baš dugo ni zadržao pre nego što sam opet izašao. Pratio sam moju lepšu i neverovatno slađu polovinu (HiHiHi) na neko snimanje, čisto da joj držim tremu ;-). Obavismo usput i moje plaćanje računa i još po neku stvar. Nakon svega toga, zaputismo se malo u Mac (dobro, znam, skupi su, hrana im je bezvezna, ali hej, meni je ukusna, nije baš da idem svaki dan). Na putu nazad, reših da je otpratim do kuće. Pre nego što je ona ispratila mene nazad (na autobus tj.), ušli smo u Rodić i tamo ih ugledah! O, da. Gumene bombone. Meni najomiljenije od svih bombona. Štaviše, primetih da su u pitanju slova! Oh, sjajno :-). Kao dete sam, zar ne? Uzeo sam dva pakovanja i zaputio sam se kući. Lepša polovina me je ispratila ;-).

Došao sam kući i pade mi na pamet da se poigram malo sa mojim dobrim prijateljem - fotoaparatom. Već neko vreme nemam baš mnogo kreativnosti u sebi, pre neko veče sam se sa drugarom zaputio van Novog Sada u nadi da ću naleteti na neki lep prizor za fotografisanje, ali nas je uhvatio takav pljusak da sam iskreno želeo da ostanem unutar kola, gde je lepo, toplo i udobno ;-). No, eto, da ne ispadne da baš ništa nisam fotografisao, malo sam se poigrao sa gumenim bombonama (i jednim munchmellowom). Pročitao sam u časopisu ReFoto jedan fin članak o tome šta se sve može fotografisati unutra i kako se može jedna fotografija načiniti zanimljivom, pa mi je to i dalo ideju da ja probam malo da se igram. Tako nastadoše sledeće fotografije :-). (Dalje)

Returning to the roots iliti Eto me nazad

Prošlo je izuzetno mnogo vremena otkako sam poslednji put nešto blogovao ovde. Mnogo stvari se promenilo, u jednom trenutku je moj život krenuo niz veoma strm put i tada, naprosto, nisam imao volje, želje ni kreativnosti da bilo sta blogujem. Međutim, sreća mi se osmehnula, moj točak sreće je konačno odabrao moje ime u igri života i počeo sam da se uzdižem. Malo po malo, mic po mic, vratilo mi se sve ono što sam toliko godina gubio. Prvo i pre svega, pronašao sam pravu ljubav... ili je ona pronašla mene? U svakom slučaju, ostaje činjenica da sam jako srećan i da je jako VOLIM! Pored toga, počeo sam da radim, a uz sve to, došao je period kada sam za kompjuter imao vrlo malo ili čak nimalo vremena. Kompjuter, internet, a samim tim i ovaj moj blog, pao je u zaborav. No, moram priznati da, iako možda nemam posebnog dara za pisanje tekstova, ipak volim da pišem, volim da iskazujem svoje mišljenje i volim da budem priznat. Par tekstova koje sam pisao na različitim stranama, pročitao sam svojoj lepšoj polovini i ona ih je pozitivno ocenila. To ima još jednu težinu iz razloga što je moja lepša polovina novinarka (tj. biće vrlo uskoro ;-)) pa tako i ja mislim i želim da mislim da u mojim tekstovima barem nešto valja. Što se tiče fotografija, ne mogu reći da sam imao mnogo inspiracije i vremena da slikam nešto što bi bilo dovoljno pristojno za okačiti, ali se nadam da ću se u predstojećem periodu malo više posvetiti toj umetnosti i uskoro imati nešto da pokažem. 

I tako, posle razmišljanja, reših da se vratim mom zaboravljenom blogu, da ga obnovim i nastavim sa mojim tekstovima i fotografijama. Valjda neću imati ovako dugačku pauzu više :-)

Za one koji su ranije primetili moje fotografije, sada vide da ih nema. To je, nažalost, posledica hostinga koji se ugasio, a na kojem su bile sve fotografije. Sve to je otišlo u propast, a ja nisam sačuvao te obrađene fotografije na kompjuteru. Gledacu da ih polako sređujem ponovo i vraćam nazad na blog kako bi i dalje mogle da se gledaju. 

P.S. Jedno veliko HVALA blogerki drveni_advokat što mi se javila komentarom i podsetila me na moj stari blog ;-). Izvini što mi je trebalo dugo da odgovorim ;-).

Pa ... čitamo se ;-). 

What to do, what to do...?

Sedim, bezvoljan, umoran... pucam po šavovima. Došlo je vreme za to valjda. Čekam da puknem već jednom u potpunosti, da se ispraznim, pa da nastavim dalje. Sutra idem za Beograd, trebao bih da malo spremim stan, a ne želim da dignem ovo moje ogromno dupe sa stolice. Samo malo sudova i par stvari za skloniti, ali sam tako nevoljan. Kupih danas kacigu za bicikl, međutim, neću stići da je isprobam, barem ne naredne dve nedelje. Glupog li početka... nema veze, neću mnogo smarati. (Dalje)

From my brain to text document... part unknown

Znate li onaj osećaj kada vam nije ni do čega, kada se osećate kao da ste sami na svetu, lutate pustinjom života bez ikakvog smisla, prazni iznutra, sa hiljadama misli koje proleću vašim umom brzinama od par stotina kilometara na sat? Ne možete da prestanete da razmišljate i na kraju vam je već dosta svega, umorni ste, samo želite da se konačno nešto desi što će da vam pokaže da stvari jednostavno, nisu onakve kakvim ih vi vidite, da posle noći postoji dan, da sunce zamenjuje mesec, i da prazna konzerva koju vi vidite kako leži na ulici, ulubljena i probušena, uvek može da se zameni novom, punom konzervom i da se nastavi dalje. Međutim, osećaj da jednostavno, nešto nije kako treba, bez obzira što ste možda obezbeđeni materijalno, što imate par jako dobrih prijatelja za koje znate da će vam se uvek naći tu kada su vam potrebni, bez obzira što vam mali glas u vama govori da je vaša psihička iscrpljenost samo proizvod lagane depresije i melanholije, koja je nastala zbog određenih stvari koje su vam se desile u životu, a koje ipak nisu toliko strašne, ipak ne možete da se otmete tom osećaju. Nešto fali.  (Dalje)

EXIT festival 2008

Iako se EXIT festival završio već pre skoro nedelju dana, ja jednostavno nisam bio u mogućnosti da postavim fotografije. Nisam se baš nešto posebno dobro ni osećao poslednjih dana, ali kako sam obećao da ću ih postaviti, evo i ovog članka. Nemojte mi zameriti na kašnjenju.

EXIT festival 2008

Kao i uvek, na EXITu sam bio četiri dana i dobro sam se proveo, mada moram da priznam da je bolji provod bio prethodnih godina. Jednostavno, ove godine se nisam pronašao, prva dva dana nisam bio nešto posebno ni uzbuđen pa sam vreme na tvrđavi proveo uglavnom lutajući sa stage-a na stage, a ni društvo mi nije bilo nešto posebno inspirativno pa se ni ja nisam opustio onoliko koliko bih trebao. Poslednja dva dana su bila nešto bolja. Međutim, nije preterano ni važno koliko ste koncerata pogledali, nekad je samo uživanje biti tamo u to vreme, osetiti tu energiju, atmosferu koja se diže okolo. Uspeo sam da pogledam The Hives, Gogol Bordelo, svima poznatog i, koliko sam primetio, najomiljenijeg Manu Chaoa, kao i još dosta drugih bina. Tražio sam dobro društvo, dobru atmosferu, dobru muziku i naravno, dobre fotografije. Pa da ne dužim više, kliknite na link i pogledajte... (Napomena za one koji imaju sporiji internet; ukupan broj fotografija je 22, sve one ukupno teže nešto malo manje od 4 MB, da znate kada i ako budete želeli da otvorite ceo članak). (Dalje)

Paklenog li leta! Vol. 2

Kao i prethodnih dana, i danas se nastavila nezamisliva vrućina. Mene lično je probudila već u 5 časova i 30 minuta, a legao sam u 3 sata. Pokušavajući nekako da rashladim stan barem tim jutarnjim, svežijim vazduhom, razbudio sam se i više nisam mogao da zaspim. Onda, kada na kraju više nisam mogao, legao sam u 9:30, u pokušaju da se naspavam koliko-toliko i završim u krevetu sve do 3 sata poslepodne. Ode dan... No, nije sve izgubljeno, ako je nešto dobro tokom leta, onda je to svakako činjenica da noć ne poćinje da pada skoro do pola 9 uveče, pa sam lepo uhvatio fotoaparat i izašao napolje, kao što sam i obećao glumcu da ću da uhvatim par slika, za njegovu dušu, bez gomile snega :-p. Bio sam malo do Dunavskog parka, potom prošetao do Štranda i na kraju završio u Merkatoru kupujući nešto čime ću moći da se osvežim kad dođem kući jer je već počela vrućina da me savladava.

Savet za sve one koji ove godine neće ići na more, a iz Novog Sada su, nemojte zaobići Štrand, bez obzira da li volite da se kupate u Dunavu ili ne, ali što se mene tiče, kad već nemam mora, barem imam Štrand. Videćete na fotografiji na šta mislim, ja sam bio pre neki dan i moram priznati da mi je izuzetno prijalo rashladjivanje ovom našom velikom rekom. Štaviše, ni voda nije bila prljava, tako da, slobodno pokupite peškir, navucite kupaće gaće (ili kostime u slučaju devojaka ;)) i pravac Štrand. (Dalje)

Paklenog li leta!

Ovih dana verovatno velika većina sugrađana jedva čeka zimsko godišnje doba, čast izuzecima. Oni koji ne iščekuju, verovatno imaju klimu kući ili su kao moja keva, jednostavno neće da priznaju da im je lakše da se ugreju zimi nego da se ohlade leti :-p. Ja sam jedan od onih koji iskreno vole zimsko doba i teško im je da se prilagode na ovakve vrućine, posebno zato što nemam klimu već se krećem levo-desno, u zavisnosti od toga kako ventilator duva. Gledajući neke moje fotografije, naletim na jednu "zimsku" sesiju i podsetim se kako mi je bilo divno tih dana. Ah, sneg totalno "rulz" što bi se reklo ;-) pa ću i sa vama da podelim malo ove zimske "idile"...  (Dalje)

Trka na štiklama

Iiiiiiii, da, ako do sada nikada niste čuli za ovako nešto, a kamoli videli ovako nešto, onda ćete definitivno slatko da se nasmejete. Za one koji ne znaju (i za one koji znaju), danas je, koliko sam ja razumeo, održana prva trka "Na Štiklama" u Novom Sadu. Trka je osmišljena tako da se devojke i žene takmiče u trčanju na sto metara u štiklama koje ne smeju biti kraće od 8 centimetara i ne smeju biti šire od 2 centimetra. Trka je išla u organizaciji časopisa Cosmopolitan koliko sam shvatio, i održavala se na trgu Slobode u 16h.

Ja sam, ne razmišljajući danas o tome, sasvim slučajno pregledajući vesti na sajtovima primetio najavu za današnju trku. Pomislio sam da ne bi bilo loše da odem jer, ko zna, možda nahvatam neku dobru fotografiju. I nisam pogrešio. Ne samo što sam uspeo da uhvatim par zanimljivih fotografija, već što je bilo zanimljivo gledati samu trku. Oh, te žene... divim vam se na upornosti. Meni neko da kaže da ja trčim u štiklama 100 metara, odustao bih, pa makar to bilo i za 3000e kolika je bila nagrada. Naravno, tu je bila i hitna pomoć, za slučaj da se desi da neka od učesnica iskrene nogu. Ipak su to bile izuzetno visoke i tanke štikle. Srećom, nijedna učesnica nije zaradila teže povrede, ali je bilo onih koje su "overile" beton. Šta ćeš... dešava se. Važno je da nisu imale neke teže fizičke povrede, a što se tiče ega, to će ih proći.

Nisam siguran da li bih trebao da iznosim moje lično mišljenje vezano za ovo jer i pored toga što je ovo bila jedna zanimljiva stvar, nemam baš neko posebno dobro mišljenje o celom ovom "event"-u. No, to je već stvar mišljenja. Da ne smaram puno, pogledajte fotografije... (Dalje)

Stigle rode... ?

Sinoć je na trgu Slobode u Novom Sadu organizovan humanitarni koncert u kojem su učestvovali Sky Wikluh, Saša Lošić, Manjifiko, Bajaga i Instruktori, i glumačka postava iz serije "Vratiće se rode". Na koncertu je, koliko se dalo primetiti, je bilo dosta naroda i atmosfera je bila lepa, vreme je takođe poslužilo. Početak koncerta je oznacio Sky Wikluh sa DJ-om Rahmanee-em. Nakon njih je nastupio Saša Lošić sa Manjifikom, a posle njih je došao i Bajaga sa svojim "Instruktorima". Između nastupa su izlazili glumci i tako upotpunjavali celu atmosferu. Sam koncert je inače i povodom završetka serije "Vratiće se rode".

Svrha ovog humanitarnog koncerta je bila da se skupe pare za novu opremu za veštačko oplođenje i tokom koncerta su voditelji objavljivali brojeve mobilnih na koji se mogu poslati poruke kako bi se skupile donacije.

Ja, lično, sam se lepo proveo, dosta dobre muzike, puno poznatih ličnosti i lepo vreme, šta čovek više može da traži? ;-). Iskreno, voleo bih da je malo duže trajalo i da su glumci imali neki performans umesto što su samo izlazili na binu, ali nema veze. Naravno, kao i uvek, malo sam slikao, malo sam snimao, pa evo i ovde par fotografija sa koncerta.  (Dalje)

Noć Muzeja

 

Prošlo je i to vruće subotnje veče. Sa njom, ispratili smo i drugu nacionalnu manifestaju pod nazvom "Noć Muzeja".

Za one koji nisu upoznati, Noć Muzeja je manifestacija koja se održava jednom godišnje i koja je osmišljena tako da se u jednoj noći otvore sve galerije, muzeji, performansi, kako bi ljudi obišli sve ono za šta u prethodnom periodu nisu imali vremena ili nisu imali sa kime (ako više volite taj izgovor ;)). Te večeri, zamenimo diskoteke, kafiće, razna mesta za "hang out" sa muzejima i galerijama u svrhu kulturnog uzdizanja. I zaista, manifestacija je velik uspeh jer svake godine privlači sve više ljudi.

Noć Muzeja je prvi put održana u Beogradu 2005. godine, a svoju nacionalnu premijeru je imala 2007. godine kada je održana u 9 gradova širom Srbije na oko100 lokacija. Ove godine, Noć Muzeja se održavala u 22 mesta širom Srbije, a samo u Beogradu je zabeleženo oko 300.000 posetilaca.

Ja, kako sam prošle godine propustio Noć Muzeja, rekao sam sebi da ove godine neću. Iako se nisam oduševio onoliko koliko sam mislio da ću se oduševiti, moram priznati da sam ipak sa velikim zadovoljstvom obišao skoro sve lokacije i sa sobom poneo mnoštvo informacija. Moram da priznam ipak da mi je kratko trajalo jer sam bio na nogama praktično od 18 časova, pa sve do 2 časa ujutro, a opet nisam uspeo da obiđem sve. 

Bilo je svega, od nekih, nezanimljivih, izložbi koje se i ne mogu nazvati umetnošću pa do izložbi od kojih nisam mogao da se odvojim. Najviše sam se radovao obilasku Petrovaradinske tvrđave i njenih katakombi, ali kao i uvek, i sada je morao da prevlada naš mentalitet. Obilazak je otkazan zato što je neko nešto ukrao i uništio odaje u kojima je obilazak trebao da se odvija. Izuzetno iznerviran time što je neki kreten uništio svima ostalima zabavu, odlučio sam da se moj put na tvrđavu ipak ne završi na taj način i iskoristio priliku da posetim muzej grada Novog Sada koji se nalazi na tvrđavi. U pratnji par drugarica, nakon tvrđave, spustili smo se ponovo u grad, već gotovo umorni, pogledasmo i izložbu u Zavodu za zaštitu prirode Srbije. Izložba je bila posvećena reptilima, i ja sam joj se iskreno radovao, ali na kraju ipak nisam bio oduševljen. No, sveukupni utisak je bio izuzetno dobar i već sada mogu da kažem da ću Noć Muzeja posetiti i sledeće godine.

Naravno, sve vreme je uz mene bio i moj fotoaparat pa sam ovekovečio većinu mesta na kojima sam bio ;). Za sve one koje zanimaju fotografije, mogu pritisnuti na link "Dalje" ;). Za kraj, preporučio bih svima onima koji nisu posetili ovogodišnju "Noć Muzeja" da sledeće godine o ne preskoče, neće se razočarati, u to sam siguran ;). (Dalje)