Sajam automobila, pod uslovima krize...
Pre tri dana se završio i ovogodišnji sajam automobila u Novom Sadu. Kako već i inače idem svake godine, i ove godine sam išao, a imajući u vidu da sam jako slabo fotografisao išta ove godine, poneo sam i fotoaparat da barem nešto "uhvatim". Svakako, imao sam nešto materijala, ali što se sajma kao sajma tiče, ne mogu reći da sam bio oduševljen. U odnosu na prethodne godine, ove godine je sajam bio vidno manji, u upotrebi je bilo manje hala, ni ljudi nije bilo nešto mnogo, a od prezentiranih automobila, deo njih su čak i "povratnici", odnosno, već viđeni prošle godine, samo u novijem stanju sa eventualno nekim dodatkom ili čak ni sa tim. Kao i prošle godine, i ove godine je u samom srcu sajma, Master hali, bio izložen Lamborghini Gallardo koji je najviše zaokupljivao pažnju mlađih posetilaca sajma, tačnije tinejdžera.
Od proizvođača, spomenuću one koji su mi upali u oko, a tu su svakako "naš" Fiat, zatim Volkswagen, u čijem sam Touaregu i Tiguanu sedeo (a definitivno moram da priznam da je Touareg tenk, dok je Tiguan, iako klasifikovan kao terenac, poprilično skučen unutra i nezgodan za ući), Skoda, Toyota, Mazda, Peugeot, Opel, Mercedes itd. Takođe, bio sam malo razočaran kada nigde nisam pronašao Hondine automobile, a posebno novog Accorda, koji je, meni lično, jedan od boljih i lepših automobila koje bih definitivno posedovao pre svih ostalih.
Obilazak samog sajma nije trajao duže od sat i po vremena, ukoliko i to, a za to vreme smo, drugar sa kojim sam bio i ja, seli u par automobila, raspitali se o nekim cenama, pogledali neke specifikacije i fotografisali, pa nakon toga, pomalo ravnodušni, napustili sajamske hale.
Da ne bih dalje razglabao priču, pustiću vam par fotografija, da ne bude da sam zaboravio da fotografišem. Da, znam, napišem po jedan tekst na blogu svakih šest meseci. Jbg, valjda prosto nemam tu želju i volju :-). Uglavnom, pogledajte fotografije. (Dalje)
Odmor za dušu i telo
Već neko vreme ne mogu da sastavim svoje misli kako treba. Neke uobičajene stvari su tu, ali mi razmišljanje baš i ne ide od ruke. Umrtvio sam se i ulenjio, a uzrok svega toga je što u prethodnom periodu nemam nikakvih posebnih dešavanja u mom životu. Leto je već pomalo na umaku, a i istrošila se lista aktivnosti koje sam imao u planu za ovo leto. Jedna od aktivnosti, između ostalog, je bio i odlazak na "letovanje" sa mojom neverovatno lepšom polovinom, s tim da smo mi, u nedostatku finansija, odlučili da odemo u, recimo, seoski turizam. Bili smo u mestu koje se zove Tekija, na planini Miroč u istočnom delu Srbije, nedaleko od Đerdapa. Možda nije more ili neka "fancy" planina, ali moram da priznam da mi je prijalo. Zaista mi je bilo dosta svega što se dešava u Novom Sadu i prepuna mi je glava bila gužve, buke, vrućine i žurbe. Želeo sam da nedelju dana odmorim telo i dušu, a sve to uz moju malenu. Provodeći vreme tamo, iskoristio sam priliku da malo fotografišem, mada je više fotografija otišlo na nas, a malo manje na prirodu i okolinu, ali sam zabeležio i par, nazovimo ih, "umetničkih" fotografija. (Dalji tekst sadrži 12 fotografija ukupne veličine 1,48 MB).
Konačno ... panorama
Juče nisam bio miran. Dan je bio lep, ja već neko vreme ništa nisam fotkao i prosto sam morao da iskoristim priliku. Nažalost, uslovi i nisu bili baš najbolji pošto nisam ni krenuo na vreme, već sam izgubio svetlost, ali sam svejedno uspeo da napravim barem jednu panoramu. Ovo je moja prva panorama Novog Sada i inače. Za početak, i nije tako loše. Moglo je bolje, ali dobro. Biće još prilika, kada bude bolja svetlost, više vremena i boljeg podešavanja. Ovako, samo je bilo nabrzaka. U planu mi je da napravim još jednu panoramu kada padne noć, sa svetlima Novog Sada. Razmišljam da ovu fotografiju odnesem da mi se izradi, pitanje je samo koliko bi to koštalo. Mada, možda će biti još boljih fotografija. Ne znam šta bih još mogao napisati, iskreno, mozak mi baš i ne radi kako bi trebalo, bolestan sam, sa sve temperaturom, pa se ne osećam najbolje, niti najbistrije. Biće bolje. Samo malo upozorenje, fotografija je veličine 6822*834 piksela i teži oko 700kB, čisto da oni koji su na sporijem internetu znaju šta da očekuju. Stavo sam malu sličicu, pošto bi velika fotografija poremetila stranicu. Hope you'll like it.
Gumene bombone ... njam
Eh ... kako da započnem tekst? Verujte mi da nemam pojma. Hajde, krenuću od najbanalnijeg. Danas je baš lep dan, zar ne? Verujem da smo svi željno dočekali otopljenje. Štaviše, ja sam se danas po gradskom prevozu kuvao (mada to baš i nisam želeo da dočekam sa otopljenjem).
Vratih se sa posla u stan i... nisam se baš dugo ni zadržao pre nego što sam opet izašao. Pratio sam moju lepšu i neverovatno slađu polovinu (HiHiHi) na neko snimanje, čisto da joj držim tremu ;-). Obavismo usput i moje plaćanje računa i još po neku stvar. Nakon svega toga, zaputismo se malo u Mac (dobro, znam, skupi su, hrana im je bezvezna, ali hej, meni je ukusna, nije baš da idem svaki dan). Na putu nazad, reših da je otpratim do kuće. Pre nego što je ona ispratila mene nazad (na autobus tj.), ušli smo u Rodić i tamo ih ugledah! O, da. Gumene bombone. Meni najomiljenije od svih bombona. Štaviše, primetih da su u pitanju slova! Oh, sjajno :-). Kao dete sam, zar ne? Uzeo sam dva pakovanja i zaputio sam se kući. Lepša polovina me je ispratila ;-).
Došao sam kući i pade mi na pamet da se poigram malo sa mojim dobrim prijateljem - fotoaparatom. Već neko vreme nemam baš mnogo kreativnosti u sebi, pre neko veče sam se sa drugarom zaputio van Novog Sada u nadi da ću naleteti na neki lep prizor za fotografisanje, ali nas je uhvatio takav pljusak da sam iskreno želeo da ostanem unutar kola, gde je lepo, toplo i udobno ;-). No, eto, da ne ispadne da baš ništa nisam fotografisao, malo sam se poigrao sa gumenim bombonama (i jednim munchmellowom). Pročitao sam u časopisu ReFoto jedan fin članak o tome šta se sve može fotografisati unutra i kako se može jedna fotografija načiniti zanimljivom, pa mi je to i dalo ideju da ja probam malo da se igram. Tako nastadoše sledeće fotografije :-). (Dalje)
EXIT festival 2008
Iako se EXIT festival završio već pre skoro nedelju dana, ja jednostavno nisam bio u mogućnosti da postavim fotografije. Nisam se baš nešto posebno dobro ni osećao poslednjih dana, ali kako sam obećao da ću ih postaviti, evo i ovog članka. Nemojte mi zameriti na kašnjenju.
Kao i uvek, na EXITu sam bio četiri dana i dobro sam se proveo, mada moram da priznam da je bolji provod bio prethodnih godina. Jednostavno, ove godine se nisam pronašao, prva dva dana nisam bio nešto posebno ni uzbuđen pa sam vreme na tvrđavi proveo uglavnom lutajući sa stage-a na stage, a ni društvo mi nije bilo nešto posebno inspirativno pa se ni ja nisam opustio onoliko koliko bih trebao. Poslednja dva dana su bila nešto bolja. Međutim, nije preterano ni važno koliko ste koncerata pogledali, nekad je samo uživanje biti tamo u to vreme, osetiti tu energiju, atmosferu koja se diže okolo. Uspeo sam da pogledam The Hives, Gogol Bordelo, svima poznatog i, koliko sam primetio, najomiljenijeg Manu Chaoa, kao i još dosta drugih bina. Tražio sam dobro društvo, dobru atmosferu, dobru muziku i naravno, dobre fotografije. Pa da ne dužim više, kliknite na link i pogledajte... (Napomena za one koji imaju sporiji internet; ukupan broj fotografija je 22, sve one ukupno teže nešto malo manje od 4 MB, da znate kada i ako budete želeli da otvorite ceo članak). (Dalje)
Paklenog li leta! Vol. 2
Kao i prethodnih dana, i danas se nastavila nezamisliva vrućina. Mene lično je probudila već u 5 časova i 30 minuta, a legao sam u 3 sata. Pokušavajući nekako da rashladim stan barem tim jutarnjim, svežijim vazduhom, razbudio sam se i više nisam mogao da zaspim. Onda, kada na kraju više nisam mogao, legao sam u 9:30, u pokušaju da se naspavam koliko-toliko i završim u krevetu sve do 3 sata poslepodne. Ode dan... No, nije sve izgubljeno, ako je nešto dobro tokom leta, onda je to svakako činjenica da noć ne poćinje da pada skoro do pola 9 uveče, pa sam lepo uhvatio fotoaparat i izašao napolje, kao što sam i obećao glumcu da ću da uhvatim par slika, za njegovu dušu, bez gomile snega :-p. Bio sam malo do Dunavskog parka, potom prošetao do Štranda i na kraju završio u Merkatoru kupujući nešto čime ću moći da se osvežim kad dođem kući jer je već počela vrućina da me savladava.
Savet za sve one koji ove godine neće ići na more, a iz Novog Sada su, nemojte zaobići Štrand, bez obzira da li volite da se kupate u Dunavu ili ne, ali što se mene tiče, kad već nemam mora, barem imam Štrand. Videćete na fotografiji na šta mislim, ja sam bio pre neki dan i moram priznati da mi je izuzetno prijalo rashladjivanje ovom našom velikom rekom. Štaviše, ni voda nije bila prljava, tako da, slobodno pokupite peškir, navucite kupaće gaće (ili kostime u slučaju devojaka ;)) i pravac Štrand. (Dalje)
Paklenog li leta!
Ovih dana verovatno velika većina sugrađana jedva čeka zimsko godišnje doba, čast izuzecima. Oni koji ne iščekuju, verovatno imaju klimu kući ili su kao moja keva, jednostavno neće da priznaju da im je lakše da se ugreju zimi nego da se ohlade leti :-p. Ja sam jedan od onih koji iskreno vole zimsko doba i teško im je da se prilagode na ovakve vrućine, posebno zato što nemam klimu već se krećem levo-desno, u zavisnosti od toga kako ventilator duva. Gledajući neke moje fotografije, naletim na jednu "zimsku" sesiju i podsetim se kako mi je bilo divno tih dana. Ah, sneg totalno "rulz" što bi se reklo ;-) pa ću i sa vama da podelim malo ove zimske "idile"... (Dalje)
Trka na štiklama
Iiiiiiii, da, ako do sada nikada niste čuli za ovako nešto, a kamoli videli ovako nešto, onda ćete definitivno slatko da se nasmejete. Za one koji ne znaju (i za one koji znaju), danas je, koliko sam ja razumeo, održana prva trka "Na Štiklama" u Novom Sadu. Trka je osmišljena tako da se devojke i žene takmiče u trčanju na sto metara u štiklama koje ne smeju biti kraće od 8 centimetara i ne smeju biti šire od 2 centimetra. Trka je išla u organizaciji časopisa Cosmopolitan koliko sam shvatio, i održavala se na trgu Slobode u 16h.
Ja sam, ne razmišljajući danas o tome, sasvim slučajno pregledajući vesti na sajtovima primetio najavu za današnju trku. Pomislio sam da ne bi bilo loše da odem jer, ko zna, možda nahvatam neku dobru fotografiju. I nisam pogrešio. Ne samo što sam uspeo da uhvatim par zanimljivih fotografija, već što je bilo zanimljivo gledati samu trku. Oh, te žene... divim vam se na upornosti. Meni neko da kaže da ja trčim u štiklama 100 metara, odustao bih, pa makar to bilo i za 3000e kolika je bila nagrada. Naravno, tu je bila i hitna pomoć, za slučaj da se desi da neka od učesnica iskrene nogu. Ipak su to bile izuzetno visoke i tanke štikle. Srećom, nijedna učesnica nije zaradila teže povrede, ali je bilo onih koje su "overile" beton. Šta ćeš... dešava se. Važno je da nisu imale neke teže fizičke povrede, a što se tiče ega, to će ih proći.
Nisam siguran da li bih trebao da iznosim moje lično mišljenje vezano za ovo jer i pored toga što je ovo bila jedna zanimljiva stvar, nemam baš neko posebno dobro mišljenje o celom ovom "event"-u. No, to je već stvar mišljenja. Da ne smaram puno, pogledajte fotografije... (Dalje)
Stigle rode... ?
Sinoć je na trgu Slobode u Novom Sadu organizovan humanitarni koncert u kojem su učestvovali Sky Wikluh, Saša Lošić, Manjifiko, Bajaga i Instruktori, i glumačka postava iz serije "Vratiće se rode". Na koncertu je, koliko se dalo primetiti, je bilo dosta naroda i atmosfera je bila lepa, vreme je takođe poslužilo. Početak koncerta je oznacio Sky Wikluh sa DJ-om Rahmanee-em. Nakon njih je nastupio Saša Lošić sa Manjifikom, a posle njih je došao i Bajaga sa svojim "Instruktorima". Između nastupa su izlazili glumci i tako upotpunjavali celu atmosferu. Sam koncert je inače i povodom završetka serije "Vratiće se rode".
Svrha ovog humanitarnog koncerta je bila da se skupe pare za novu opremu za veštačko oplođenje i tokom koncerta su voditelji objavljivali brojeve mobilnih na koji se mogu poslati poruke kako bi se skupile donacije.
Ja, lično, sam se lepo proveo, dosta dobre muzike, puno poznatih ličnosti i lepo vreme, šta čovek više može da traži? ;-). Iskreno, voleo bih da je malo duže trajalo i da su glumci imali neki performans umesto što su samo izlazili na binu, ali nema veze. Naravno, kao i uvek, malo sam slikao, malo sam snimao, pa evo i ovde par fotografija sa koncerta. (Dalje)
Noć Muzeja
Prošlo je i to vruće subotnje veče. Sa njom, ispratili smo i drugu nacionalnu manifestaju pod nazvom "Noć Muzeja".
Za one koji nisu upoznati, Noć Muzeja je manifestacija koja se održava jednom godišnje i koja je osmišljena tako da se u jednoj noći otvore sve galerije, muzeji, performansi, kako bi ljudi obišli sve ono za šta u prethodnom periodu nisu imali vremena ili nisu imali sa kime (ako više volite taj izgovor ;)). Te večeri, zamenimo diskoteke, kafiće, razna mesta za "hang out" sa muzejima i galerijama u svrhu kulturnog uzdizanja. I zaista, manifestacija je velik uspeh jer svake godine privlači sve više ljudi.
Noć Muzeja je prvi put održana u Beogradu 2005. godine, a svoju nacionalnu premijeru je imala 2007. godine kada je održana u 9 gradova širom Srbije na oko100 lokacija. Ove godine, Noć Muzeja se održavala u 22 mesta širom Srbije, a samo u Beogradu je zabeleženo oko 300.000 posetilaca.
Ja, kako sam prošle godine propustio Noć Muzeja, rekao sam sebi da ove godine neću. Iako se nisam oduševio onoliko koliko sam mislio da ću se oduševiti, moram priznati da sam ipak sa velikim zadovoljstvom obišao skoro sve lokacije i sa sobom poneo mnoštvo informacija. Moram da priznam ipak da mi je kratko trajalo jer sam bio na nogama praktično od 18 časova, pa sve do 2 časa ujutro, a opet nisam uspeo da obiđem sve.
Bilo je svega, od nekih, nezanimljivih, izložbi koje se i ne mogu nazvati umetnošću pa do izložbi od kojih nisam mogao da se odvojim. Najviše sam se radovao obilasku Petrovaradinske tvrđave i njenih katakombi, ali kao i uvek, i sada je morao da prevlada naš mentalitet. Obilazak je otkazan zato što je neko nešto ukrao i uništio odaje u kojima je obilazak trebao da se odvija. Izuzetno iznerviran time što je neki kreten uništio svima ostalima zabavu, odlučio sam da se moj put na tvrđavu ipak ne završi na taj način i iskoristio priliku da posetim muzej grada Novog Sada koji se nalazi na tvrđavi. U pratnji par drugarica, nakon tvrđave, spustili smo se ponovo u grad, već gotovo umorni, pogledasmo i izložbu u Zavodu za zaštitu prirode Srbije. Izložba je bila posvećena reptilima, i ja sam joj se iskreno radovao, ali na kraju ipak nisam bio oduševljen. No, sveukupni utisak je bio izuzetno dobar i već sada mogu da kažem da ću Noć Muzeja posetiti i sledeće godine.
Naravno, sve vreme je uz mene bio i moj fotoaparat pa sam ovekovečio većinu mesta na kojima sam bio ;). Za sve one koje zanimaju fotografije, mogu pritisnuti na link "Dalje" ;). Za kraj, preporučio bih svima onima koji nisu posetili ovogodišnju "Noć Muzeja" da sledeće godine o ne preskoče, neće se razočarati, u to sam siguran ;). (Dalje)
Novosadska Duga
Eh, eto, nije me dugo bilo, a istini za volju, nisam imao bas nesto posebno ni da pisem, a ni fotografije da postavim. Nigde se ne putuje nazalost, nema se para ni vremena, a i sad smo svi u centru desavanja politickih zgoda (ili mozda nezgoda?) pa niko ni ne razmislja o necemu lepom.
Medjutim, sinoc sam primio poziv od jednog drugara da idemo da se prosetamo i iako sam bio na pocetku umoran, odlucio sam da izadjem napolje, i to u ponoc. Pomislih, ne moram da brinem da li cu nekoga probuditi, sam zivim, niti moram da budem kuci do neko doba pa da se brinem. I prijalo mi je, nisam se pokajao.
U sustini, nemam sta posebno da kazem, setnja k'o setnja, isli smo svuda, na kraju zavrsili na Petrovaradinskoj tvrdjavi (a gde bismo inace? ;)). E sad, novosadjani ce verovatno znati, od skoro su na "Dugu" ili "Varadinski (petrovaradinski) most" stavili novo osvetljenje, upravo u raznim duginim bojama. Koliko citam reakciju, gradjani nisu odusevljeni i to posmatraju kao kic. A kako ja gledam na to? Mislim da je privlacno i zanimljivo i ne smatram to kicastim. Kao i uvek, poneo sam fotoaparat sa sobom, pa vi pogledajte kako sam ovekovecio taj most i recite mi da li to izgleda kicasto ili simpaticno ;). Verovatno to zavisi od ukusa, ali meni licno se svidja. (Dalje)
Saobraćajka
Eh, nažalost, sve češće smo svi mi svedoci saobraćajnih nesreća koje se dešavaju. Statistika pokazuje da je broj smrti uzrokovanih saobraćajnim nesrećama oko 1200. Zamislite samo, to je u proseku 3 pogibije dnevno. To su tri ljudska života... ugašena... najčešće mladi ljudi. Najpoznatiji primer tragedije su učesnici Velikog Brata koji su poginuli zbog neprimerene brzine. Ono što mene brine je i činjenica da je sve veći broj ljudi postalo flegmatićno na takve stvari. Nikoga to više ne iznenađuje. Neki se čak čude kako mi uspevamo da preživimo na putevima sa ovakvim načinom ponašanja u saobraćaju. Da li je to zbog nedostatka zakona, lošeg policijskog nadzora, lošeg vaspitanja ucesnika saobracaja ili, jednostavno, zbog svega navedenog? Ne znam... Raskrsnica blizu koje ja živim je jedna od kritičnijih raskrsnica u Novom Sadu. Kroz prozor čujem škripu guma, zujanje motora, automobili koji proleću takvom brzinom da, kada bi udarili u nešto, teško da bi se sam automobil mogao prepoznati, a kamoli oni koji su upravljali njim. Zbog svega toga, baš pre neki dan mi je palo na pamet kako će se jednom desiti nešto loše, jako loše. Srećom, otkako sam ovde, a to su protekle dve i po godine, nije se desio nijedan veći saobraćajni udes. Večeras jeste... Bio sam budan u to vreme i u trenutku kada sam čuo udarac, ustao sam iz kreveta i provirio kroz terasu. Bilo je jasno šta se desilo. Obukao sam se i izašao napolje da pomognem ukoliko ima teže povređenih. Ovaj put, na sreću, niko nije poginuo. Rezultat nesreće su dva, malo teže povređena momka i jedan čovek koji je, čini se, ostao nepovređen. Njemu se otvorio vazdušni jastuk i njegova Zastava je ostala manje oštećena dok je Golf uništen. Momci su bili u Golfu, a čovek je bio u Zastavi. Ono što policija navodi je da je Zastava proletela kroz crveno svetlo, udarila Golfa koji je zatim završio ispred obližnje bandere. Hitna pomoć je došla ubrzo, tu su se našli i ljudi iz urgentnog centra koji je na 100 metara od raskrsnice tako da su svi dobili potrebnu pomoć u kratkom roku. Sada su svi imali sreće i ostali su živi. Neko drugi neće biti te sreće i svima je jasno da će ovo da se dešava i dalje, sve češće... Pitanje je samo, dokle? (Dalje)
Veselo Veče
Dođoh u petak u rodni mi grad, Sremsku Mitrovicu, da posetim kevu i još par prijatelja koji su ovde privremeno na služenju civilne vojske. Sremska Mitrovica, kao i obično, ne preterano živahan grad, ali se poslednjih meseci popravlja po tom pitanju. Šetajući se sa drugarom (opet, ali ovaj put sa drugim), obiđem grad, podsetim se malo nekih delova i upoznam neke nove objekte koji su iznikli. Pročitam na drvetu plakat "Pozorišna predstava, Veselo Veče, 22. mart u sali pozorišta Dobrica Milutinović". Tada se setim da mi je keva rekla da je već nabavila karte i da je sve spremno za odlazak u pozorište sutra uveče.
Inače, glavni akter predstave, kao i osoba koja je glavni mozak iza scenarija te predstave, jeste ćerka jedne kevine veoma dobre prijateljice. Skoro su je zaposlili u pozorištu (nažalost, ne na stalno iako je zaslužila to) i od kada su se ona i njen kolega, koji je takođe jedan od glavnih aktera predstave, zaposlili, u pozorištu je konačno počelo da se odvija nešto. Do tada je to samo bila još jedna zgrada, što je, zapravo, veoma tužno. Međutim, ona je počela da izvlači pozorište iz te neke paučine u koju je upalo, a sada povrh svega toga, postoji mogućnost da je neće ni zaposliti za stalno. Nepravda... A na početku nisu ni želeli da je zaposle zato što, moliću lepo, nije član DSS-a. Sramota. Gluma i politika nikako ne bi smeli da se mešaju, ali... No, dobro, ako nastavim o tome, pisaću do sutra, a to neće biti nikome zanimljivo.
Dođe tako i vreme za odlazak u pozorište. Ja srećan zato što ću se "kulturno obrazovati" i ponovo pogledati jednu, moram reći, sasvim originalnu i zanimljivu predstavu, podsetiti se malo i prve predstave "Veselo Veče" koje se pre skoro godinu i po dana odigralo leti u okviru SM kulturnog leta, ali tada van pozorišta. Naravno, sama predstava je doživela transformaciju i nijedna predstava nije bila ista tako da nisam znao šta me sada čeka, ali sam bio uveren da ću se lepo zabaviti i slatko ismejati. I bio sam u pravu...
Naravno, po običaju, poneo sam i svoj fotoaparat da zabeležim malo te pozorišne atmosfere i usput se malo naoružam iskustvom kada je u pitanju takva vrsta fotografije.
Dalji tekst sadrži 9 fotografija ukupne veličine 1,25 MB, čisto informacija za one koji se još uvek voze na dial upu ;-) (Dalje)
Tmurno proleće...
Pre dva dana nam je došlo i to dugo očekivano proleće. Svima je već bilo sasvim dosta zime iako je popriličan broj ljudi (između ostalih i ja) prošlog leta govorilo "samo da zazimi...". Sada, opet, svi govorimo "samo da dođe leto", pa čak i osobe oko mene govore kako im ne bi falilo da temperatura skoči na toplih i umilnih 35 stepeni celzijusove skale, pa možda čak i 40. U nedostatku boljih ideja za trošenje vremena, dogovorio sam se sa drugarom da izađemo malo napolje i protegnemo noge (ni ne očekivajući da će to protezanje nogu da traje, ni manje ni više, nego pet sati..). Kako je u kafiću u kojem smo nameravali da popijemo kaficu za početak, bio pun, odlučismo da produžimo dalje, iako nam, to dugo očekivano proleće, na svom početku nije donelo ništa posebno više temperature. Štaviše, taj prolećni dan je bio hladan i tmuran, kao i inače kakav je život u dragoj nam Srbiji. Ali da ne smaram sa time. Pade mi na pamet da bih mogao da ponesem fotoaparat sa sobom u nadi da ću možda naletiti na neku zanimljivu scenu (inače, uvek naletim na zanimljive scene kada fotoaparat ne ponesem sa sobom...). Međutim, ništa posebno. No, nisam se obeshrabrio, pa sam ipak zabeležio par fotki od kojih ću tri postaviti ovde.
Verovatno najbolji pokazatelj toga da je proleće došlo u Novi Sad (bez obzira što i temperatura nije došla sa njim) jesu dva divna labuda u Dunavskom parku koji svoje živote svake godine počev od toplijeg vremena, proleća, pa sve do početka hladnije jeseni, provode na malom jezercetu upravo u centru parka. Smarajući prijatelja da im se približimo malo bliže i vidimo jesu li raspoloženji za jedan "photo session", izvadim fotoaparat i dođem do jezerceta. Kako sam otkrio, labudovi su bili ravnodušni. Bilo im je svejedno da li ih neko slika... a i kako ne bi? Ko zna koliko ljudi svake godine dolazi u Dunavski park i oduševljava se ovim simpatičnim bićima pa ih pored toga i konstantno slikaju. A ja mislim da je njima samo važno da imaju šta da jedu... Ali šta ja znam...
Gleda on mene, gledam ja njega...
Sakrio se mali, ne mož' ga videti... al' je zato ovaj drugi bio druželjubiv.
Uglavnom, nakon Dunavskog parka, zaputimo se mi put keja i u trenutku odlučimo da odemo tvrđave. Ja retko nailazim na razmevanje osoba oko mene kada predložim da se ide na tvrđavu, iz kog tačno razloga, ne znam... Ipak, kada je u pitanju ovaj moj drugar, on je gotovo uvek raspoložen za to. A ni ja nisam bio odavno. Nakon prelaska mosta i gotovo beskonačnog broja stepenica (tako vam se barem čini dok se ne popnete...) dođemo i do sata. Taman pred sumrak. Stojeći tako pored ograde (jer se odgovorni za uređenje nisu setili da stave barem tri klupe) gledamo prema Novom Sadu i diskutujemo o naizgled beznačajnim stvarima. Uz teški uzdah, gledajući kako se dan lagano gasi, ispraćamo i taj prvi, izuzetno tmuran i hladan dan proleća. Šta će nam doneti, it is yet to be found out...
Usput, definitivno ću morati da menjam ovu temu jer nikako ne odgovara mom blogu...
