Facebook, CIA i privatnost na internetu.

Pre neki dan sam, "šetkajući" se po internetu, pa u okviru toga, i po facebooku, naišao na iskrene zabrinutosti ljudi povodom njihove privatnosti, odnosno povrede iste. Tako, pogledah par klipova na YouTube-u, razne komentare i tekstove osoba koje su ubeđene da upravo Facebook koristi CIA kako bi potajno špijunirala svoje i strane državljane. Malo sam razmišljao, o svemu onome što sam pročitao, poslušao i ... slatko se nasmejao. O čemu se radi? Pa, ovako... (Dalje)

Prijatelji? Šta je to?

Ljudi su jedna sebična, bezobrazna grupacija koja sebi daje za pravo da radi kako hoće, šta joj se hoće, kad god hoće. Prijatelji u današnje vreme su postali samo oni koji će se javiti onda kada im nešto treba od vas i onda će se setiti da vas pitaju "kako si?". Posle toga ostaje samo gorak ukus u ustima do trenutka kada vam se ponovo neko javi sa nekom željom, uslugom, zahtevom. Nikome nije stalo do toga da se sa vama druži samo zato sto mu se druži. U današnje vreme kada je život brz i zahtevan, teško je pronaći vremena, ali nije teško poslati SMS, pozvati nekoga i jednostavno reći "Hej, samo sam želeo da te čujem jer se nismo dugo videli, ni čuli". Pravim prijateljima to ne bi trebao da bude problem. Međutim, u današnje vreme sve više nailazimo čak i na slučajeve gde zovete ljude, šaljete im poruke, a oni vam ni tad ne odgovore, a sve pod kasnijim izgovorima koji mi sve više zvuče na "Izvini, morao sam da mački ispraznim kutiju sa peskom". 

Ja ne smatram za sebe da sam savršena osoba, štaviše, smatram da sam svetlosnim godinama daleko od tako nečega, ali se zaista smatram pravim prijateljem. Svako od mojih prijatelja može da mi se javi u svako doba dana i noći ukoliko ima neki problem. Kad god sam mogao da pomognem, pomogao sam, kad god sam mogao da učinim, ucinio sam. Imao sam par trenutaka kada se nisam ponašao baš kao prijatelj, ali sam uvek težio tome da sve moje greške ispravim. Uz sve to, ja se danas nalazim u situaciji da se mene redovno sete dve osobe, moj najbolji drugar (kojeg znam otkako sam naučio da puzim kao beba) i moja devojka. Ostali "prijatelji" su takve osobe kojima ja moram da javim mesec dana unapred za moj rođendan i da su pozvani, kako mi se neko ne bi javio i rekao "E, znaš, iskrslo mi je nešto, ne mogu nikako da dođem". Postoji još po koja osoba koja je vredna pažnje, ne bih sad nabrajao, ali dosta njih su me zaista razočarali. Za neke prosto ne mogu da verujem da posle svog vremena koje smo proveli zajedno, oni ne umeju ni da se jave. Ne znam, iskreno ne znam. Prosto mi je teško da se pomirim sa situacijom i da jednostavno prihvatim stvari takve kakve su. Nikad nisam bio osoba koja je prihvatala sve stvari takve kakve jesu, bezuslovno. S druge strane, neke stvari jednostavno ne mogu da promenim. Ne mogu da prevaspitavam sve te moje "prijatelje" (uslovno rečeno prijatelje), to mogu samo oni sami da uvide, a koliko se meni čini, nešto im baš i ne ide. Nisam tužan, niti padam u depresiju, imam život, pristojan, ispunjen do određene mere, ne žalim se preterano, ali me neke stvari bodu u oko. 

Opet, sa druge strane, dolazim u situaciju da mi se desi nešto što je po meni nefer jer, kada drugi to rade meni, onda ide priča "Nemoj se ljutiti, STVARNO nisam mogao" i očekuju od mene da to progutam, a kada sam ja u zaista nezgodnim obavezama koje ne mogu tek tako da stavim pod tepih, onda dobijem rečenicu kako je moja korektnost totalna NULA! Eto dokle je došla cela ova priča, kada su ljudi postali kompletno bezobzirni do te mere da ih njihova sebičnost i egocentričnost kompletno vodi i da ne razmišljaju ni o čemu drugom sem o sebi. A zbog čega? Zbog beznačajnih, besmislenih stvari. Dobro... kome to znači... neka mu. Ja ne mogu više tako. Tačka.

Returning to the roots iliti Eto me nazad

Prošlo je izuzetno mnogo vremena otkako sam poslednji put nešto blogovao ovde. Mnogo stvari se promenilo, u jednom trenutku je moj život krenuo niz veoma strm put i tada, naprosto, nisam imao volje, želje ni kreativnosti da bilo sta blogujem. Međutim, sreća mi se osmehnula, moj točak sreće je konačno odabrao moje ime u igri života i počeo sam da se uzdižem. Malo po malo, mic po mic, vratilo mi se sve ono što sam toliko godina gubio. Prvo i pre svega, pronašao sam pravu ljubav... ili je ona pronašla mene? U svakom slučaju, ostaje činjenica da sam jako srećan i da je jako VOLIM! Pored toga, počeo sam da radim, a uz sve to, došao je period kada sam za kompjuter imao vrlo malo ili čak nimalo vremena. Kompjuter, internet, a samim tim i ovaj moj blog, pao je u zaborav. No, moram priznati da, iako možda nemam posebnog dara za pisanje tekstova, ipak volim da pišem, volim da iskazujem svoje mišljenje i volim da budem priznat. Par tekstova koje sam pisao na različitim stranama, pročitao sam svojoj lepšoj polovini i ona ih je pozitivno ocenila. To ima još jednu težinu iz razloga što je moja lepša polovina novinarka (tj. biće vrlo uskoro ;-)) pa tako i ja mislim i želim da mislim da u mojim tekstovima barem nešto valja. Što se tiče fotografija, ne mogu reći da sam imao mnogo inspiracije i vremena da slikam nešto što bi bilo dovoljno pristojno za okačiti, ali se nadam da ću se u predstojećem periodu malo više posvetiti toj umetnosti i uskoro imati nešto da pokažem. 

I tako, posle razmišljanja, reših da se vratim mom zaboravljenom blogu, da ga obnovim i nastavim sa mojim tekstovima i fotografijama. Valjda neću imati ovako dugačku pauzu više :-)

Za one koji su ranije primetili moje fotografije, sada vide da ih nema. To je, nažalost, posledica hostinga koji se ugasio, a na kojem su bile sve fotografije. Sve to je otišlo u propast, a ja nisam sačuvao te obrađene fotografije na kompjuteru. Gledacu da ih polako sređujem ponovo i vraćam nazad na blog kako bi i dalje mogle da se gledaju. 

P.S. Jedno veliko HVALA blogerki drveni_advokat što mi se javila komentarom i podsetila me na moj stari blog ;-). Izvini što mi je trebalo dugo da odgovorim ;-).

Pa ... čitamo se ;-).