Sreda, Jul 08, 2009
Prijatelji? Šta je to?
Ljudi su jedna sebična, bezobrazna grupacija koja sebi daje za pravo da radi kako hoće, šta joj se hoće, kad god hoće. Prijatelji u današnje vreme su postali samo oni koji će se javiti onda kada im nešto treba od vas i onda će se setiti da vas pitaju "kako si?". Posle toga ostaje samo gorak ukus u ustima do trenutka kada vam se ponovo neko javi sa nekom željom, uslugom, zahtevom. Nikome nije stalo do toga da se sa vama druži samo zato sto mu se druži. U današnje vreme kada je život brz i zahtevan, teško je pronaći vremena, ali nije teško poslati SMS, pozvati nekoga i jednostavno reći "Hej, samo sam želeo da te čujem jer se nismo dugo videli, ni čuli". Pravim prijateljima to ne bi trebao da bude problem. Međutim, u današnje vreme sve više nailazimo čak i na slučajeve gde zovete ljude, šaljete im poruke, a oni vam ni tad ne odgovore, a sve pod kasnijim izgovorima koji mi sve više zvuče na "Izvini, morao sam da mački ispraznim kutiju sa peskom".
Ja ne smatram za sebe da sam savršena osoba, štaviše, smatram da sam svetlosnim godinama daleko od tako nečega, ali se zaista smatram pravim prijateljem. Svako od mojih prijatelja može da mi se javi u svako doba dana i noći ukoliko ima neki problem. Kad god sam mogao da pomognem, pomogao sam, kad god sam mogao da učinim, ucinio sam. Imao sam par trenutaka kada se nisam ponašao baš kao prijatelj, ali sam uvek težio tome da sve moje greške ispravim. Uz sve to, ja se danas nalazim u situaciji da se mene redovno sete dve osobe, moj najbolji drugar (kojeg znam otkako sam naučio da puzim kao beba) i moja devojka. Ostali "prijatelji" su takve osobe kojima ja moram da javim mesec dana unapred za moj rođendan i da su pozvani, kako mi se neko ne bi javio i rekao "E, znaš, iskrslo mi je nešto, ne mogu nikako da dođem". Postoji još po koja osoba koja je vredna pažnje, ne bih sad nabrajao, ali dosta njih su me zaista razočarali. Za neke prosto ne mogu da verujem da posle svog vremena koje smo proveli zajedno, oni ne umeju ni da se jave. Ne znam, iskreno ne znam. Prosto mi je teško da se pomirim sa situacijom i da jednostavno prihvatim stvari takve kakve su. Nikad nisam bio osoba koja je prihvatala sve stvari takve kakve jesu, bezuslovno. S druge strane, neke stvari jednostavno ne mogu da promenim. Ne mogu da prevaspitavam sve te moje "prijatelje" (uslovno rečeno prijatelje), to mogu samo oni sami da uvide, a koliko se meni čini, nešto im baš i ne ide. Nisam tužan, niti padam u depresiju, imam život, pristojan, ispunjen do određene mere, ne žalim se preterano, ali me neke stvari bodu u oko.
Opet, sa druge strane, dolazim u situaciju da mi se desi nešto što je po meni nefer jer, kada drugi to rade meni, onda ide priča "Nemoj se ljutiti, STVARNO nisam mogao" i očekuju od mene da to progutam, a kada sam ja u zaista nezgodnim obavezama koje ne mogu tek tako da stavim pod tepih, onda dobijem rečenicu kako je moja korektnost totalna NULA! Eto dokle je došla cela ova priča, kada su ljudi postali kompletno bezobzirni do te mere da ih njihova sebičnost i egocentričnost kompletno vodi i da ne razmišljaju ni o čemu drugom sem o sebi. A zbog čega? Zbog beznačajnih, besmislenih stvari. Dobro... kome to znači... neka mu. Ja ne mogu više tako. Tačka.
Zato ti ljudi i nisu prijatelji vec poznanici. Sto pre naucis da ih razlikujes, bolje ces proci u zivotu i manje ces biti povredjen... Iskustvo cini cuda...
a ja oduvek znam kako je slaba ljudska dusa,pas ei ne jedim i nista od ljudi i ne ocekujem...
Covek ne bi trebalo da ime vise od jednog pravog prijatelja...sve ostalo su poznanici.
A ti...cini tako da se ni zbog cega nikada ne moras stideti.
I pusti druge...ne ocekuj da budu dobri,kad ni mi sami nismo.
Pozdrav.
Derane, lepo ti moj drug stepskivuk kaz'o. Ta nemoj se jediti. Ti sve to što činiš čini zbog sebe. Nadam se da si već odavno uvideo pravilo koje je zagospodarilo svetom - pravilo "dvostrukog aršina", tj. mere. Ljudi se navikoše da si uvek tu, da imaš vremena, a u suprotnim situacijama se pojavi njihov EGO, i eto ti belaja. I ja sam furtom imao pravih prijatelja na prste da nabrojiš. Ali to ne znači da neću uvek biti fin prema svima i raditi onako kako mislim da treba i da je najbolje. A ako se oni štagod jede... Pa šta da im radim. Nema veće sreće od davanja, al' retko to kogod zna. I ja sam okružen velikom ljubomorom i zavišću od ljudi kojima ništa loše nisam uradio niti ću, niti šta mislim. Valjda zato što se ne jedim i ne kukam. Nađalost, sve će biti još gore, pa čuvaj(mo) i ovo malo što imamo.
Pozdrav iz ravnice, i, još jedared ću kasti: nemoj da se jediš, već tu energiju pretvori u štagod lepo, nekom ko će znati da ceni.
Je l'...
Sve je meni to jasno sto vi kazete, i ne trosim sebe u smislu da me to stalno izjeda i da se jedim zbog toga, ali opet, jednostavno mi je krivo sto smo dosli u takvo vreme gde osoba ne moze da se osloni na svoje prijatelje. Da, neki od njih su mi zaista bili prijatelji, a sada... Ne znam. Nastavicu kao sto sam i do sada, okrenucu se sebi, a bicu tu za prave prijatelje koji su tu za mene. Ostali... eh.
Ne znam šta da ti kažem. i mene neretko naljute ovakve situacije, ali se i ja nađem u njima. i onda se zaista loše osećam, jer me drugar(ica) ne razume što nisam otišla kod nje, našla se sa njom i sl. Jednom me je mama mog kumčeta pitala da sam izgubila volju ili jednostavno nemam energije i bilo mi je jasno. izvinila sam se i sada se trudim da se redovno viđamo. samo je problem kada poznaješ mnogo ljudi, i svi očekuju mnogo. a pravi prijatelj se prepozna onda kada je potreban. veruj mi da imam gomilu ljudi oko sebe koji ispijaju kafe, a kada treba da se uskoči nisu tu. ali i nekoliko koje viđam jednom u dva meseca i znam da bi mi bubreg dali da mi treba.
Uh, opet razočarenje.
U pravu si, ljudi su sve sebičniji, otudjenost je sve veća. Ja imam prijatelje iz osnovne škole i jedino za njih mogu da kažem da su mi prijatelji... Nema se vremena, juri se na sve strane. Ja to prihvatam. A kada me neko razočara, oprostim. Jer niko nije savršen i treba oprostiti.
home page
komentara i saveta, zelim da pomognem mladima.
