Novosadska Duga

Eh, eto, nije me dugo bilo, a istini za volju, nisam imao bas nesto posebno ni da pisem, a ni fotografije da postavim. Nigde se ne putuje nazalost, nema se para ni vremena, a i sad smo svi u centru desavanja politickih zgoda (ili mozda nezgoda?) pa niko ni ne razmislja o necemu lepom.

Medjutim, sinoc sam primio poziv od jednog drugara da idemo da se prosetamo i iako sam bio na pocetku umoran, odlucio sam da izadjem napolje, i to u ponoc. Pomislih, ne moram da brinem da li cu nekoga probuditi, sam zivim, niti moram da budem kuci do neko doba pa da se brinem. I prijalo mi je, nisam se pokajao. 

U sustini, nemam sta posebno da kazem, setnja k'o setnja, isli smo svuda, na kraju zavrsili na Petrovaradinskoj tvrdjavi (a gde bismo inace? ;)). E sad, novosadjani ce verovatno znati, od skoro su na "Dugu" ili "Varadinski (petrovaradinski) most" stavili novo osvetljenje, upravo u raznim duginim bojama. Koliko citam reakciju, gradjani nisu odusevljeni i to posmatraju kao kic. A kako ja gledam na to? Mislim da je privlacno i zanimljivo i ne smatram to kicastim. Kao i uvek, poneo sam fotoaparat sa sobom, pa vi pogledajte kako sam ovekovecio taj most i recite mi da li to izgleda kicasto ili simpaticno ;). Verovatno to zavisi od ukusa, ali meni licno se svidja.  (Dalje)

Saobraćajka

Eh, nažalost, sve češće smo svi mi svedoci saobraćajnih nesreća koje se dešavaju. Statistika pokazuje da je broj smrti uzrokovanih saobraćajnim nesrećama oko 1200. Zamislite samo, to je u proseku 3 pogibije dnevno. To su tri ljudska života... ugašena... najčešće mladi ljudi. Najpoznatiji primer tragedije su učesnici Velikog Brata koji su poginuli zbog neprimerene brzine. Ono što mene brine je i činjenica da je sve veći broj ljudi postalo flegmatićno na takve stvari. Nikoga to više ne iznenađuje. Neki se čak čude kako mi uspevamo da preživimo na putevima sa ovakvim načinom ponašanja u saobraćaju. Da li je to zbog nedostatka zakona, lošeg policijskog nadzora, lošeg vaspitanja ucesnika saobracaja ili, jednostavno, zbog svega navedenog? Ne znam... Raskrsnica blizu koje ja živim je jedna od kritičnijih raskrsnica u Novom Sadu. Kroz prozor čujem škripu guma, zujanje motora, automobili koji proleću takvom brzinom da, kada bi udarili u nešto, teško da bi se sam automobil mogao prepoznati, a kamoli oni koji su upravljali njim. Zbog svega toga, baš pre neki dan mi je palo na pamet kako će se jednom desiti nešto loše, jako loše. Srećom, otkako sam ovde, a to su protekle dve i po godine, nije se desio nijedan veći saobraćajni udes. Večeras jeste... Bio sam budan u to vreme i u trenutku kada sam čuo udarac, ustao sam iz kreveta i provirio kroz terasu. Bilo je jasno šta se desilo. Obukao sam se i izašao napolje da pomognem ukoliko ima teže povređenih. Ovaj put, na sreću, niko nije poginuo. Rezultat nesreće su dva, malo teže povređena momka i jedan čovek koji je, čini se, ostao nepovređen. Njemu se otvorio vazdušni jastuk i njegova Zastava je ostala manje oštećena dok je Golf uništen. Momci su bili u Golfu, a čovek je bio u Zastavi. Ono što policija navodi je da je Zastava proletela kroz crveno svetlo, udarila Golfa koji je zatim završio ispred obližnje bandere. Hitna pomoć je došla ubrzo, tu su se našli i ljudi iz urgentnog centra koji je na 100 metara od raskrsnice tako da su svi dobili potrebnu pomoć u kratkom roku. Sada su svi imali sreće i ostali su živi. Neko drugi neće biti te sreće i svima je jasno da će ovo da se dešava i dalje, sve češće... Pitanje je samo, dokle? (Dalje)

Veselo Veče

Dođoh u petak u rodni mi grad, Sremsku Mitrovicu, da posetim kevu i još par prijatelja koji su ovde privremeno na služenju civilne vojske. Sremska Mitrovica, kao i obično, ne preterano živahan grad, ali se poslednjih meseci popravlja po tom pitanju. Šetajući se sa drugarom (opet, ali ovaj put sa drugim), obiđem grad, podsetim se malo nekih delova i upoznam neke nove objekte koji su iznikli. Pročitam na drvetu plakat "Pozorišna predstava, Veselo Veče, 22. mart u sali pozorišta Dobrica Milutinović". Tada se setim da mi je keva rekla da je već nabavila karte i da je sve spremno za odlazak u pozorište sutra uveče.

Inače, glavni akter predstave, kao i osoba koja je glavni mozak iza scenarija te predstave, jeste ćerka jedne kevine veoma dobre prijateljice. Skoro su je zaposlili u pozorištu (nažalost, ne na stalno iako je zaslužila to) i od kada su se ona i njen kolega, koji je takođe jedan od glavnih aktera predstave, zaposlili, u pozorištu je konačno počelo da se odvija nešto. Do tada je to samo bila još jedna zgrada, što je, zapravo, veoma tužno. Međutim, ona je počela da izvlači pozorište iz te neke paučine u koju je upalo, a sada povrh svega toga, postoji mogućnost da je neće ni zaposliti za stalno. Nepravda... A na početku nisu ni želeli da je zaposle zato što, moliću lepo, nije član DSS-a. Sramota. Gluma i politika nikako ne bi smeli da se mešaju, ali... No, dobro, ako nastavim o tome, pisaću do sutra, a to neće biti nikome zanimljivo.

Dođe tako i vreme za odlazak u pozorište. Ja srećan zato što ću se "kulturno obrazovati" i ponovo pogledati jednu, moram reći, sasvim originalnu i zanimljivu predstavu, podsetiti se malo i prve predstave "Veselo Veče" koje se pre skoro godinu i po dana odigralo leti u okviru SM kulturnog leta, ali tada van pozorišta. Naravno, sama predstava je doživela transformaciju i nijedna predstava nije bila ista tako da nisam znao šta me sada čeka, ali sam bio uveren da ću se lepo zabaviti i slatko ismejati. I bio sam u pravu...

Naravno, po običaju, poneo sam i svoj fotoaparat da zabeležim malo te pozorišne atmosfere i usput se malo naoružam iskustvom kada je u pitanju takva vrsta fotografije.

Dalji tekst sadrži 9 fotografija ukupne veličine 1,25 MB, čisto informacija za one koji se još uvek voze na dial upu ;-)  (Dalje)

Tmurno proleće...

Pre dva dana nam je došlo i to dugo očekivano proleće. Svima je već bilo sasvim dosta zime iako je popriličan broj ljudi (između ostalih i ja) prošlog leta govorilo "samo da zazimi...". Sada, opet, svi govorimo "samo da dođe leto", pa čak i osobe oko mene govore kako im ne bi falilo da temperatura skoči na toplih i umilnih 35 stepeni celzijusove skale, pa možda čak i 40. U nedostatku boljih ideja za trošenje vremena, dogovorio sam se sa drugarom da izađemo malo napolje i protegnemo noge (ni ne očekivajući da će to protezanje nogu da traje, ni manje ni više, nego pet sati..). Kako je u kafiću u kojem smo nameravali da popijemo kaficu za početak, bio pun, odlučismo da produžimo dalje, iako nam, to dugo očekivano proleće, na svom početku nije donelo ništa posebno više temperature. Štaviše, taj prolećni dan je bio hladan i tmuran, kao i inače kakav je život u dragoj nam Srbiji. Ali da ne smaram sa time. Pade mi na pamet da bih mogao da ponesem fotoaparat sa sobom u nadi da ću možda naletiti na neku zanimljivu scenu (inače, uvek naletim na zanimljive scene kada fotoaparat ne ponesem sa sobom...). Međutim, ništa posebno. No, nisam se obeshrabrio, pa sam ipak zabeležio par fotki od kojih ću tri postaviti ovde.

Verovatno najbolji pokazatelj toga da je proleće došlo u Novi Sad (bez obzira što i temperatura nije došla sa njim) jesu dva divna labuda u Dunavskom parku koji svoje živote svake godine počev od toplijeg vremena, proleća, pa sve do početka hladnije jeseni, provode na malom jezercetu upravo u centru parka. Smarajući prijatelja da im se približimo malo bliže i vidimo jesu li raspoloženji za jedan "photo session", izvadim fotoaparat i dođem do jezerceta. Kako sam otkrio, labudovi su bili ravnodušni. Bilo im je svejedno da li ih neko slika... a i kako ne bi? Ko zna koliko ljudi svake godine dolazi u Dunavski park i oduševljava se ovim simpatičnim bićima pa ih pored toga i konstantno slikaju. A ja mislim da je njima samo važno da imaju šta da jedu... Ali šta ja znam...

 

Oci u oci.

Gleda on mene, gledam ja njega...

 

Isa i Bisa, labudovi...

Sakrio se mali, ne mož' ga videti... al' je zato ovaj drugi bio druželjubiv. 

Uglavnom, nakon Dunavskog parka, zaputimo se mi put keja i u trenutku odlučimo da odemo tvrđave. Ja retko nailazim na razmevanje osoba oko mene kada predložim da se ide na tvrđavu, iz kog tačno razloga, ne znam... Ipak, kada je u pitanju ovaj moj drugar, on je gotovo uvek raspoložen za to. A ni ja nisam bio odavno. Nakon prelaska mosta i gotovo beskonačnog broja stepenica (tako vam se barem čini dok se ne popnete...) dođemo i do sata. Taman pred sumrak. Stojeći tako pored ograde (jer se odgovorni za uređenje nisu setili da stave barem tri klupe) gledamo prema Novom Sadu i diskutujemo o naizgled beznačajnim stvarima. Uz teški uzdah, gledajući kako se dan lagano gasi, ispraćamo i taj prvi, izuzetno tmuran i hladan dan proleća. Šta će nam doneti, it is yet to be found out...

 

Kraj prvog dana proleca sa pogledom na Novi Sad...

 

Usput, definitivno ću morati da menjam ovu temu jer nikako ne odgovara mom blogu...

«Prethodni   1 2