Petak, Avgust 01, 2008
From my brain to text document... part unknown
Znate li onaj osećaj kada vam nije ni do čega, kada se osećate kao da ste sami na svetu, lutate pustinjom života bez ikakvog smisla, prazni iznutra, sa hiljadama misli koje proleću vašim umom brzinama od par stotina kilometara na sat? Ne možete da prestanete da razmišljate i na kraju vam je već dosta svega, umorni ste, samo želite da se konačno nešto desi što će da vam pokaže da stvari jednostavno, nisu onakve kakvim ih vi vidite, da posle noći postoji dan, da sunce zamenjuje mesec, i da prazna konzerva koju vi vidite kako leži na ulici, ulubljena i probušena, uvek može da se zameni novom, punom konzervom i da se nastavi dalje. Međutim, osećaj da jednostavno, nešto nije kako treba, bez obzira što ste možda obezbeđeni materijalno, što imate par jako dobrih prijatelja za koje znate da će vam se uvek naći tu kada su vam potrebni, bez obzira što vam mali glas u vama govori da je vaša psihička iscrpljenost samo proizvod lagane depresije i melanholije, koja je nastala zbog određenih stvari koje su vam se desile u životu, a koje ipak nisu toliko strašne, ipak ne možete da se otmete tom osećaju. Nešto fali.
Ništa nije toliko lepo kao što se čini. Sve stvari koje vas čine srećnim su u stvari sitnice koje vas drže "srećnim" (namerno pišem pod navodnicima, jer to na kraju, ipak nije prava sreća) jedno kratko vreme nakon čega se ponovo vraćate na realnost i ironiju života. Iako je prisutna određena subjektivnost u vašim pogledima na svet, jasno vam je da ste racionalni kada govorite o nekim stvarima koje nisu baš lepe. Nakon određenog vremena, krenete pogrešnim putem i u jednom trenutku shvatite da više ne vidite stvari onakve kakve bi mogle da budu, već vidite samo onakve kakve jesu. Prestanete da gledate i razmišljate o lepotama koje bi mogle da budu, već razmišljate samo o negativnim stvarima, što ujedno i vas čini negativnim i neprivlačnim za okolinu. Danima kada se osećate dobro i energično, čak se i nasmejete, a danima kada se osećate loše, napušteno i samo, bolje da vas niko ni ne vidi jer, pre će se desiti da ćete vi tu osobu ubedačiti, nego da će ta osoba uspeti vas da usreći. Možda će uspeti da vas nasmeje... možda... A možda ćete se pretvarati da je sve u redu, da ste vi Ok, da vas ništa ne može zaustaviti, da ste psihički nepobediva osoba. Po vama će se videti da to nije tako, ali ćete poricati da nešto nije u redu. Iz toga se može izvući zaključak da ne želite da pričate o svojim problemima, o svojim mukama, možda zato što mislite da to u stvari i nije toliko strašno, da su to sitnice, da nema potrebe da opterećujete druge ljude svojim "besomučnim naklapanjima". Veći deo života ste prošli sami, mnoge probleme rešili samo zahvaljujući svojim naporima i onda jednostavno smatrate da niko drugi sem vas ne može da vam pomogne, već da ste sami u tom problemu. Neko bi eventualno mogao da vas sasluša, ali ste došli u takvu fazu da vam ni to ne pomaže mnogo, a većina će vas čak posavetovati na način na koji jednostavno ne želite da budete posavetovani. Neće vas podržati u onome što bi ste vi uradili u toj situaciji već će reći nešto što zvuči ovako: "Ma nemoj se cimati oko toga, nije vredno, prestani da razmišljaš, budi srećan, ja ti kažem, sve će se rešiti" (samo od sebe?). Ne... ne ide to tako.
Ljudi sve više i više teže nekoj površnosti, lakim dolaskom do rešenja nekog problema (što, u stvari, čak ni ne rešava problem, već ga samo, eventualno, odloži), ili pokušajima da se problem zanemari, kao da ne postoji. Kada pokušate da na neki malo komplikovaniji način objasnite neke situacije u životu, ljudi vam kažu da ste "težak sagovornik". Nakon toga, sve češće i češće se povlačite, da biste se na kraju, u potpunosti povukli u sebe. Ne, nećete se samouništiti. Samo nećete više biti oni "stari dobri prijatelji/prijateljice".
Pa do nekog sledećeg izliva depresije...
Jako mi se dopao tvoj tekst i naterao si me na razmišljanje. U mnogo čemu u tvom tekstu sam prepoznao sebe iz nekog perioda, ali valjda nisam valjda večiti osuđenik da budem u takvom stanju. Valjda imam i ja pravo na svojih pet minuta radosti, valjda sam i ja ljudsko biće.
Svo ovo prošlo ludo vreme me je teralo da napuštam zemlju i da joj se nanovo vraćam. I bojim se tog mog nemirnog duha , da me tenzije koje me pritiskaju poslednjih godina ponovo ne nateraju da se otisnem u nepoznato.
Dobro je da ovaj tekst nema sliku. Pa jesi u pravu. Ja licno sve cesce zatvarm svoje muke u sebe pa cak i sama pocinjem da verujem kako ce se same resiti. Najlakse je problemu okrenuti ledja.Cesto sam zbog skupljanja kojecega u sebi mrzovojna i nervozna,a drugi mi se cine nezianteresovani i da me saslusaju.No dobro,proci ce i to:)
Vladice, drago mi je da ti se dopao tekst. Ja inace ne pristupam blogovanju sa takvim tekstovima, ali juce, sinoc, jednostavno nisam mogao, morao sam nesto da napisem, bio sam u losem raspolozenju, izuzetno. Svi mi imamo svojih 5 minuta radosti (a nekad i mnogo vise od tih 5 minuta), samo smo eto, dosli u takav period gde moramo dugo da cekamo i da ne gubimo nadu da ce i nas, ipak, snaci velika sreca. Vazno je verovati u sebe i iz svake teske situacije izlaziti jos snazniji. Doci ce nase vreme...
siljka, iz tvog komentara mi se cini da ti se ne svidjaju slike? :). Ili su ti samo velike mozda, pa ti je nezgodno da ih ucitavas. Kako god, eto vidis, ima nas jos koji nismo bas sasvim srecni i zadovoljni, ali verujem da, ma koliko nesto bilo tesko, ipak cemo kroz sve to proci, malo izgruvani mozda, ali snazniji. Vazno je samo ne okretati ledja i gurati napred, sto jace i energicnije.
