What to do, what to do...?
Sedim, bezvoljan, umoran... pucam po šavovima. Došlo je vreme za to valjda. Čekam da puknem već jednom u potpunosti, da se ispraznim, pa da nastavim dalje. Sutra idem za Beograd, trebao bih da malo spremim stan, a ne želim da dignem ovo moje ogromno dupe sa stolice. Samo malo sudova i par stvari za skloniti, ali sam tako nevoljan. Kupih danas kacigu za bicikl, međutim, neću stići da je isprobam, barem ne naredne dve nedelje. Glupog li početka... nema veze, neću mnogo smarati. (Dalje)
From my brain to text document... part unknown
Znate li onaj osećaj kada vam nije ni do čega, kada se osećate kao da ste sami na svetu, lutate pustinjom života bez ikakvog smisla, prazni iznutra, sa hiljadama misli koje proleću vašim umom brzinama od par stotina kilometara na sat? Ne možete da prestanete da razmišljate i na kraju vam je već dosta svega, umorni ste, samo želite da se konačno nešto desi što će da vam pokaže da stvari jednostavno, nisu onakve kakvim ih vi vidite, da posle noći postoji dan, da sunce zamenjuje mesec, i da prazna konzerva koju vi vidite kako leži na ulici, ulubljena i probušena, uvek može da se zameni novom, punom konzervom i da se nastavi dalje. Međutim, osećaj da jednostavno, nešto nije kako treba, bez obzira što ste možda obezbeđeni materijalno, što imate par jako dobrih prijatelja za koje znate da će vam se uvek naći tu kada su vam potrebni, bez obzira što vam mali glas u vama govori da je vaša psihička iscrpljenost samo proizvod lagane depresije i melanholije, koja je nastala zbog određenih stvari koje su vam se desile u životu, a koje ipak nisu toliko strašne, ipak ne možete da se otmete tom osećaju. Nešto fali. (Dalje)
