Prijatelji? Šta je to?
Ljudi su jedna sebična, bezobrazna grupacija koja sebi daje za pravo da radi kako hoće, šta joj se hoće, kad god hoće. Prijatelji u današnje vreme su postali samo oni koji će se javiti onda kada im nešto treba od vas i onda će se setiti da vas pitaju "kako si?". Posle toga ostaje samo gorak ukus u ustima do trenutka kada vam se ponovo neko javi sa nekom željom, uslugom, zahtevom. Nikome nije stalo do toga da se sa vama druži samo zato sto mu se druži. U današnje vreme kada je život brz i zahtevan, teško je pronaći vremena, ali nije teško poslati SMS, pozvati nekoga i jednostavno reći "Hej, samo sam želeo da te čujem jer se nismo dugo videli, ni čuli". Pravim prijateljima to ne bi trebao da bude problem. Međutim, u današnje vreme sve više nailazimo čak i na slučajeve gde zovete ljude, šaljete im poruke, a oni vam ni tad ne odgovore, a sve pod kasnijim izgovorima koji mi sve više zvuče na "Izvini, morao sam da mački ispraznim kutiju sa peskom".
Ja ne smatram za sebe da sam savršena osoba, štaviše, smatram da sam svetlosnim godinama daleko od tako nečega, ali se zaista smatram pravim prijateljem. Svako od mojih prijatelja može da mi se javi u svako doba dana i noći ukoliko ima neki problem. Kad god sam mogao da pomognem, pomogao sam, kad god sam mogao da učinim, ucinio sam. Imao sam par trenutaka kada se nisam ponašao baš kao prijatelj, ali sam uvek težio tome da sve moje greške ispravim. Uz sve to, ja se danas nalazim u situaciji da se mene redovno sete dve osobe, moj najbolji drugar (kojeg znam otkako sam naučio da puzim kao beba) i moja devojka. Ostali "prijatelji" su takve osobe kojima ja moram da javim mesec dana unapred za moj rođendan i da su pozvani, kako mi se neko ne bi javio i rekao "E, znaš, iskrslo mi je nešto, ne mogu nikako da dođem". Postoji još po koja osoba koja je vredna pažnje, ne bih sad nabrajao, ali dosta njih su me zaista razočarali. Za neke prosto ne mogu da verujem da posle svog vremena koje smo proveli zajedno, oni ne umeju ni da se jave. Ne znam, iskreno ne znam. Prosto mi je teško da se pomirim sa situacijom i da jednostavno prihvatim stvari takve kakve su. Nikad nisam bio osoba koja je prihvatala sve stvari takve kakve jesu, bezuslovno. S druge strane, neke stvari jednostavno ne mogu da promenim. Ne mogu da prevaspitavam sve te moje "prijatelje" (uslovno rečeno prijatelje), to mogu samo oni sami da uvide, a koliko se meni čini, nešto im baš i ne ide. Nisam tužan, niti padam u depresiju, imam život, pristojan, ispunjen do određene mere, ne žalim se preterano, ali me neke stvari bodu u oko.
Opet, sa druge strane, dolazim u situaciju da mi se desi nešto što je po meni nefer jer, kada drugi to rade meni, onda ide priča "Nemoj se ljutiti, STVARNO nisam mogao" i očekuju od mene da to progutam, a kada sam ja u zaista nezgodnim obavezama koje ne mogu tek tako da stavim pod tepih, onda dobijem rečenicu kako je moja korektnost totalna NULA! Eto dokle je došla cela ova priča, kada su ljudi postali kompletno bezobzirni do te mere da ih njihova sebičnost i egocentričnost kompletno vodi i da ne razmišljaju ni o čemu drugom sem o sebi. A zbog čega? Zbog beznačajnih, besmislenih stvari. Dobro... kome to znači... neka mu. Ja ne mogu više tako. Tačka.
