Veselo Veče
Dođoh u petak u rodni mi grad, Sremsku Mitrovicu, da posetim kevu i još par prijatelja koji su ovde privremeno na služenju civilne vojske. Sremska Mitrovica, kao i obično, ne preterano živahan grad, ali se poslednjih meseci popravlja po tom pitanju. Šetajući se sa drugarom (opet, ali ovaj put sa drugim), obiđem grad, podsetim se malo nekih delova i upoznam neke nove objekte koji su iznikli. Pročitam na drvetu plakat "Pozorišna predstava, Veselo Veče, 22. mart u sali pozorišta Dobrica Milutinović". Tada se setim da mi je keva rekla da je već nabavila karte i da je sve spremno za odlazak u pozorište sutra uveče.
Inače, glavni akter predstave, kao i osoba koja je glavni mozak iza scenarija te predstave, jeste ćerka jedne kevine veoma dobre prijateljice. Skoro su je zaposlili u pozorištu (nažalost, ne na stalno iako je zaslužila to) i od kada su se ona i njen kolega, koji je takođe jedan od glavnih aktera predstave, zaposlili, u pozorištu je konačno počelo da se odvija nešto. Do tada je to samo bila još jedna zgrada, što je, zapravo, veoma tužno. Međutim, ona je počela da izvlači pozorište iz te neke paučine u koju je upalo, a sada povrh svega toga, postoji mogućnost da je neće ni zaposliti za stalno. Nepravda... A na početku nisu ni želeli da je zaposle zato što, moliću lepo, nije član DSS-a. Sramota. Gluma i politika nikako ne bi smeli da se mešaju, ali... No, dobro, ako nastavim o tome, pisaću do sutra, a to neće biti nikome zanimljivo.
Dođe tako i vreme za odlazak u pozorište. Ja srećan zato što ću se "kulturno obrazovati" i ponovo pogledati jednu, moram reći, sasvim originalnu i zanimljivu predstavu, podsetiti se malo i prve predstave "Veselo Veče" koje se pre skoro godinu i po dana odigralo leti u okviru SM kulturnog leta, ali tada van pozorišta. Naravno, sama predstava je doživela transformaciju i nijedna predstava nije bila ista tako da nisam znao šta me sada čeka, ali sam bio uveren da ću se lepo zabaviti i slatko ismejati. I bio sam u pravu...
Naravno, po običaju, poneo sam i svoj fotoaparat da zabeležim malo te pozorišne atmosfere i usput se malo naoružam iskustvom kada je u pitanju takva vrsta fotografije.
Dalji tekst sadrži 9 fotografija ukupne veličine 1,25 MB, čisto informacija za one koji se još uvek voze na dial upu ;-) (Dalje)
Tmurno proleće...
Pre dva dana nam je došlo i to dugo očekivano proleće. Svima je već bilo sasvim dosta zime iako je popriličan broj ljudi (između ostalih i ja) prošlog leta govorilo "samo da zazimi...". Sada, opet, svi govorimo "samo da dođe leto", pa čak i osobe oko mene govore kako im ne bi falilo da temperatura skoči na toplih i umilnih 35 stepeni celzijusove skale, pa možda čak i 40. U nedostatku boljih ideja za trošenje vremena, dogovorio sam se sa drugarom da izađemo malo napolje i protegnemo noge (ni ne očekivajući da će to protezanje nogu da traje, ni manje ni više, nego pet sati..). Kako je u kafiću u kojem smo nameravali da popijemo kaficu za početak, bio pun, odlučismo da produžimo dalje, iako nam, to dugo očekivano proleće, na svom početku nije donelo ništa posebno više temperature. Štaviše, taj prolećni dan je bio hladan i tmuran, kao i inače kakav je život u dragoj nam Srbiji. Ali da ne smaram sa time. Pade mi na pamet da bih mogao da ponesem fotoaparat sa sobom u nadi da ću možda naletiti na neku zanimljivu scenu (inače, uvek naletim na zanimljive scene kada fotoaparat ne ponesem sa sobom...). Međutim, ništa posebno. No, nisam se obeshrabrio, pa sam ipak zabeležio par fotki od kojih ću tri postaviti ovde.
Verovatno najbolji pokazatelj toga da je proleće došlo u Novi Sad (bez obzira što i temperatura nije došla sa njim) jesu dva divna labuda u Dunavskom parku koji svoje živote svake godine počev od toplijeg vremena, proleća, pa sve do početka hladnije jeseni, provode na malom jezercetu upravo u centru parka. Smarajući prijatelja da im se približimo malo bliže i vidimo jesu li raspoloženji za jedan "photo session", izvadim fotoaparat i dođem do jezerceta. Kako sam otkrio, labudovi su bili ravnodušni. Bilo im je svejedno da li ih neko slika... a i kako ne bi? Ko zna koliko ljudi svake godine dolazi u Dunavski park i oduševljava se ovim simpatičnim bićima pa ih pored toga i konstantno slikaju. A ja mislim da je njima samo važno da imaju šta da jedu... Ali šta ja znam...
Gleda on mene, gledam ja njega...
Sakrio se mali, ne mož' ga videti... al' je zato ovaj drugi bio druželjubiv.
Uglavnom, nakon Dunavskog parka, zaputimo se mi put keja i u trenutku odlučimo da odemo tvrđave. Ja retko nailazim na razmevanje osoba oko mene kada predložim da se ide na tvrđavu, iz kog tačno razloga, ne znam... Ipak, kada je u pitanju ovaj moj drugar, on je gotovo uvek raspoložen za to. A ni ja nisam bio odavno. Nakon prelaska mosta i gotovo beskonačnog broja stepenica (tako vam se barem čini dok se ne popnete...) dođemo i do sata. Taman pred sumrak. Stojeći tako pored ograde (jer se odgovorni za uređenje nisu setili da stave barem tri klupe) gledamo prema Novom Sadu i diskutujemo o naizgled beznačajnim stvarima. Uz teški uzdah, gledajući kako se dan lagano gasi, ispraćamo i taj prvi, izuzetno tmuran i hladan dan proleća. Šta će nam doneti, it is yet to be found out...
Usput, definitivno ću morati da menjam ovu temu jer nikako ne odgovara mom blogu...
